среда, 09. септембар 2015.

Kerac protiv Zagora

Jednog dana će se valjda skupiti neki konzilijum psihijatara da konačno objasni odakle potiče ta manijačka opsednutost stripoljuba u svim ex republikama blaženopočivše SFRJ vezana za izvesnog Zagora Te Neja aka Duh sa sekirom.

Od svih Bonelijevih junaka Zagor je bio i ostao najomiljeniji, najvoljeniji, najsakupljaniji i, ako vam ovih dana na pamet padaju sumanute misli tipa da postanete strip izdavač, nema problema, samo krenite da štancate avanture ovog junaka od prvog broja i finansijsku uspeh će vam biti zagarantovan. To je zato što već u redu stoji bar hiljadu/tisuću zaluđenika koji već imaju prvu epizodu Zagora u 174 različitih verzija ali već doživljavaju orgazam samo na pomisao da se toj kolekciji može pridružiti i 175a. Verzija. Po mogućstvu u boji. Tvrdokoričena.



Zaista, pored Bermudskog trougla, egipatskih piramida, NLO-a i Teslinog tajnog oružja, ostaće večita misterija kako Zagorova popularnost ne jenjava u nas čak i danas kada je u rodnoj Italiji maltene pred gašenjem i kada su epizode koje izlaze poslednjih 10 ili 15 godina apsolutno dno dna kako u scenarističkom tako i u crtačkom smislu? Što je svakako ozbiljno postignuće s obzirom da se radi o stripu koji je u svojoj osnovnoj koncepciji trešina.

Zagor je svoj vrhunac imao tamo negde sedamdesetih i (naročito) osamdesetih kada su nastale možda najbolje epizode ovog junaka i kada je na njemu radila impresivna ekipa crtača i scenarista zaključno sa velikim Ticijanom Sklavijem koji je isporučio svakako najkontraverzniji (a upućeniji u Zagorov opus kažu i najbolji) story-arc u dugoj izdavačkoj istoriji ovog junaka. Ko zna, možda je upravo tad trebalo završiti serijal, kada Duh sa sekirom ispali sebi metak u tintaru, ali to je bilo nemoguće, jer je tada serijal bio na vrhuncu i kreativnom i komercijalnom. Nakon toga, dolazi do strmoglavog pada kvaliteta i tiraža, ali serijal očigledno na površini, veštačkim disanjem, održava armija fanova koje očigledno i ne tangira mnogo kako je to nacrtano i napisano - sve dok izlazi.



I tu negde se pojavljuje Zagorov spasilac u liku Morena Buratinija koji je, kažu upućeni, osvežio serijal, uveo novi pristup, nove likove, nove priče... Nije, doduše, uspeo Ferija da ubedi da okači crtaći pribor o klin, ali je, eto, uspeo da staromodni, prevaziđeni strip prepun klišea približi nekoj novoj publici.

Između ostalog, Buratini je doveo i neke nove crtače, uglavnom ne toliko briljantne, ali šta da se radi kad oni koji vrede već crtaju Teksa i Dilana, pa su u obzir ušli i strip-arbajteri sa naših prostora i to ni manje ni više nego jedan od najvoljenijih domaćih autora - Bane Kerac.

Mnogi će se složiti da je Kerac svoj crtački vrhunac dostigao u epizodi Kobre "Pustinjski monstrum", neki će reći da je njegov najbolji uradak Cat Claw, ali, svejedno, i na ovom nivou crtačke izvedbe koji poseduje danas, Kerac je za Žabarčiće koji trenutno crtaju Zagora fuckin' Harold Foster.



Što se i da videti u epizodi koju je uradio za Buratinija a koja je svetlo dana ugledala 1. avgusta ove godine u anualnoj ediciji obojadisanog Zagora inventivnog naslova "Prošlost Džimija Gitare". Scenario je, naravno, pisao Buratini, kao i uvod gde je predstavio Baneta usput prekrstivši Novi Sad u "Novi Dad" i u pitanju je naravno priča prepuna klišea, opštih mesta i prežvakanih zapleta koja ipak funkcioniše, pogađate, pre svega zahvaljujući Kerčevom crtežu koji je dašak vetra međ očajnim Zagorovim crtačima.

Epizoda nam otkriva, kao što joj to samo ime kaže, životnu priču Džimija Gitare koga ranjenog i sa dušom u nosu Zagor i Čiko pronalaze na podu svoje kolibe u Darkvudu. Nakon što Zagor pretuca dvojicu neobrijanih Džimitovih progonitelja sledi životna ispovest ranjenog junaka, njegov životni put od slinavca do bitange, U toj priči su ključna dva tipa, izvesni Kristofferson i još izvesniji Swearengen (Buratini je, izgleda, ipak odgledao "Deadwood") koga je Bane nacrtao koristeći kao model Roberta Mičama u poznim godinama. Ovaj potonji će našeg Džimita naučiti da puca i napraviti od njega opakog odmetnika. Prepoznatljiv Kerčev smisao za humor i ovde je došao do izražaja tako da imamo američko groblje na kome su sahranjeni srpski vampiri (vidi sliku dole), što je svakako bolje nego da je Kerac dobio prostor da nam isporuči još neki od svojih hevimetalskih fazona ("Ej, Džimi, je l' znaš da pank nije umro, već samo tako miriše? Buahahahahaha!)



Kerčev manir u crtanju najviše dolazi do izražaja kod akcionih scena, dok je možda najviše zaškripao Čiko koji nekako ne liči na sebe već na Ivicu Dačića kome je neko stavio periku i brćiće i obukao ga u ono smešno zeleno meksikansko odelo. Sve u svemu, ovo je solidna Zagorova epizoda, iznad proseka, uprkos mediokritetskom Buratinijevom scenariju i lepo predstavljanje Kerca Zagorovim fanovima.

Ah, da, naslovnicu je uradio Feri i ona izgleda kao da ju je nacrtala šestogodišnja devojčica na dopunskim časovima likovnog a onda je potom obojio njen dve godine stariji brat koristeći pritom prste i ostatke doručka.

© Dejan Stojiljković/Kiselo&Slatko blog



понедељак, 07. септембар 2015.

Dilan Dog - Sve boje straha


Prema mom (ne)tačnom proračunu stari dobri Dilan izlazi u deset različitih edicija u "Boneliju". Najnovija ide uz (pazi sad) italijanskom ekvivalentu sportskog žurnala "Gazetta dello sport" i zove se "I colori della paura" što u srpskom prevodu znači "Boje straha". Edicija je, logično, u boji, a urednik Rekioni ju je zamislio kao kombinaciju starih priča iz "Color Festa" i novih epizoda...

Ispravka, ne baš novih.

U pitanju je nešto prilično neobično za Italijane a to je famozni "rimejk". Za početak, tj. za broj 1. Rekioni je uradio rimejk prve epizode Dilana "Zora živih mrtvaca" u nas ingeniozno prevedene kao "Doktor Ksabaras" i fanovi, ruku na srce, nisu baš pali na dupe od oduševljenja ali pošto sveščica u koloru košta bednih 1.99 evrića (za šta u centru Riminija gde sam pazario ove stripove ne možete popiti ni espreso), progledalo mu se kroz prste zbog ovog svetogrđa. Veoma dobar prikaz ovog rimejka možete naći ovde kao i informaciju da će sledeći rimejci biti "Golkonda" (Ćeloni), "Dugački pozdrav" (Barbato) i "Veliki Dijabolo" (Bilota). 

Šta im sve to u životu treba, stvarno ne znam, ali ajde... Na 2 evrića se u zube ne gleda.

Jedna od krupnijih zamerki je to što korice blage veze nemaju sa sadržajem epizode. Na primer, broj 5. na naslovnici ima Dilana, Bri Danijels i Gospođu Smrt a unutra je bezvezna priča o nekom brokeru-idiotu i ritualima sa žrtvovanjima koju su uradili Ruju i Mari.


Tehnički, sveska je odraz talijanske pedanterije i može se bez problema priložiti kao krunski dokaz da su Žabari možda najbolji štampari na svetu. B format, besprekorna kolorna štampa na kvalitetnom, masnom papiru, 32 strane stripa plus propratni tekstovi (intro koji u svakom broju piše Fabio Licari, biografije autora i nešto kao mini esej nazvan "Focus on" koji piše Luka Barbieri) te dodatna obrada korice u vidu UV laka gde je u isti sem logoa uvek umočena i Dilanova figura, što deluje prilično dojajno. Zamerka bi možda bila što nema teksta na hrbatu/rikni pa kad svesku stavite na policu ne vidi se o čemu se radi.

Uređivački, ovo je nešto kao zicer.

Možda baš zato izlazi uz sportski list.


Predviđeno je 22 epizode u ritmu izlaženja na nedeljnom nivou, strip može da se kupi odvojeno od novine, a prodavci u kisocima ga i drže uz regularne brojeve, jer, realno, kog istinskog Dialandogovca zanima da uz ovo čita kakvo novo sranje je napravio onaj mamlaz Baloteli i zašto će Siniša da pukne sa Milanom isto kao što je puko sa našom reprezentacijom?

U svakom slučaju, kad sve ovo izađe, pa se skupi na gomilu, uprkos manjkavostima, biće to veoma lepa kolekcija manje i više dobrih priča kakvu bi svaki verni fan našeg Dilana voleo da ima. Doduše, ako ste vlasnik svih brojeva "Kolor festa" onda sve ove priče već imate, sem, naravno, nesrećnih rimejkova.

Neki, zbog formata koji je sličan američkim sveščicama, misle da je ovo Rekionijev pokušaj da probije Dilana na američko tržište, ali lično sam sklon da mislim da je ovo u stvari pokušaj da se strip približi široj publici.

Sad, zašto baš kroz sportski časopis, to samo on zna.

Ostaje nam da vidimo koje još egzibicije će pasti na pamet novom uredniku Dilana, jer očigledno cielo è il limite.

© Dejan Stojiljković/Kiselo&Slatko blog


Petparačke priče


Ovih dana velemajstor Rajko Milošević Gera konačno dobija prostora u srpskim medijima (i institucijama "kulture") što kao strip-autor što kao muzičar, pa je red da se malo podsetimo jednog teksta pisanog za "Politiku" pre više od dve godine. 
Nedavno se u medijima, pomalo stidljivo, provukla jedna zanimljiva vest. Jedan naš Srbin sarađuje sa proslavljenim američkim rediteljem Kventinom Tarantinom. Čudna mi čuda, reći će neki. Gotovo svakog dana čujemo kako neki od naših glumaca debituje u Holivudu, kako je nekom od njih za dlaku izmakla uloga u novom Spilbergovom filmu ili kako je imao prilike da zaigra rame uz rame sa Al Pačinom. Onda film izađe i mi vidimo da srpska glumačka vedeta gine odmah posle najavne špice u veoma važnoj roli slučajnog prolaznika na koga naleti trolejbus.

Ne, ovo nije ta priča.

Srpski strip crtač Rajko Milošević Gera zadužen je za realizacijustripa ,,Đangova osveta” a po scenariju Tarantina lično. Nije to ništa, Gera je pre toga nacrtao i Tarantinove ,,Osvetnike”. Ne znate ko je Gera? A i zašto biste? U srpskoj kulturnoj javnosti strip je još žigosan kao ,,jeftinazabava” i ,,šund literatura”. Ili što bi Gerin scenarista Tarantino rekao ,,pulp fiction” (petparačke priče).

Kada bi se Gera, sa nekoliko tabli svog stripa ispod miške, pojavio kod nadležnih kulturnjaka države Srbije i zatražio, recimo, da mu se napravi izložba, verovatno bi ga ostavili da čeka u nekom hodniku dva-tri sata, onda bi mu sekretar nečijeg sekretara rekao da dođe sledećeg meseca ali da ne očekuje mnogo jer, vele kompetentni,strip nije umetnost.

Upućeni kažu da trenutno za inostrane izdavače radi negde između pedeset i sedamdeset srpskih strip-umetnika. Oni rade za poznate kuće kao što su italijanski„Boneli”, francuski „Kasterman”, „Solei”, „Dargo” i „Glena”, američki „Marvel”, „Dark Hors” i „Di-si komiks”. Zrenjaninac Mirko Čolak trenutno crta Konana, njegovi raniji radovi su Kapetan Amerika i Panišer. Moj zemljak Miodrag Krstić Laci radi seriju o Šerloku Holmsu dok legendarni Bane Kerac ovih dana za „Boneli” realizuje epizodu Zagora, najpopularnijeg strip-junaka na ovim prostorima.

Strip nije samo zabava, kako to mnogi misle, on može da se bavi i veoma ozbiljnim temama. Prošle godine se u Francuskoj pojavio strip o progonu homoseksualaca u nacističkoj Nemačkoj, zasnovan na autentičnim događajima. Njegov crtač je naš čovek, Milorad Vicanović Maza iz Laktaša u Republici Srpskoj. A znate šta u slobodno vreme radi Leonid Pilipović, javnosti poznat kao gitarista benda „Džukele”? Crta istorijske stripove za francuski „Delkur”. Vlada Aleksić iz Šapca crta strip o Napoleonovim ratovima dok je Zoran Janjetov neformalni naslednik čuvenog Mebijusa i velika zvezda u Francuskoj.



Šta su, dakle, svi ovi ljudi?

Oni su naši ambasadori u belom svetu.

Oni su slika jedne lepe, kreativne, umetničke Srbije. I kakav je njihov status u toj istoj državi? Pa, za njih skoro niko ne zna. Oni žive negde na margini srpske kulture i tamo im je sasvim dobro. Gledaju svoja posla, ne jure za direktorskim i uredničkim foteljama, ne učlanjuju se u stranke, ne žele da budu ambasadori i ministri, ne zanimaju ih budžeti i projekti, ne komentarišu po novinama odluke vlade, crnu hroniku i rezultate fudbalske reprezentacije. Ne prozivaju jedan drugog, ne lobiraju, ne sede u žirijima i ne dele nagrade i stipendije, niti na bilo koji način opterećuju budžet države. Oni su njena besplatna reklama i promocija.

Štaviše, oni svojim angažmanom u ovu našu Srbijicu privlače strane investicije.



Ali, avaj, za razliku od književnika, glumaca ili reditelja, strip umetnici nisu zanimljivi.
Zašto bi, recimo, neko pitao Aleksu Gajića šta misli o rezultatima izbora ili Željka Paheka za koju stranku je glasao? Nikog ne zanima šta jedan strip-crtač misli o učesnicima ,,Farme” i ,,Velikog brata”. Nećete videti stripadžiju kao gosta u ,,Utisku nedelje”. Ti ljudi se ne bave dnevnom politikom i ostalim srpskim rijalitijima. A znate zašto? Zato što su profesionalci. Vredno rade svoj posao i ne žele da gube vreme ni na šta drugo sem na svojuumetnost. Sede, tamo negde u Šapcu, Laktašima, Zrenjaninu i Nišu, nadneti nad svoje crtaće table i Evropi i svetu isporučuju strane i strane vrhunski nacrtanih stripova.

Nameće se logično pitanje.

Zašto nismo ponosni na njih kao što smo ponosni na Đokovića ili Kusturicu? Da li će se možda jednog dana desiti nemoguće – da jedan strip crtač dobije nacionalnu penziju? Ili da neka uličica na periferiji dobije njegovo ime?

I da li će neko možda uvideti ogroman potencijal savremenog srpskog stripa i ljudi koji ga stvaraju? Pa da možda jednog dana Srbija ne bude zemlja poznata po raznim negativnim stvarima nego da u Evropi i svetu na pomen imena naše države kažu:

,,Znamo, vi imate mnogo dobre strip-umetnike.”

Dejan Stojiljković
Izvor: Dnevni list "Politika" 12.04.2013.

недеља, 06. септембар 2015.

BLISKI SUSRETI ČETVRTE VRSTE

"Astroiđani" Željka Paheka,
spejs-komedija sa otvorenim krajem


Strip u nekadašnjoj Jugoslaviji je, uprkos raznovrsnoti i brojim autorima, uvek nekako kuburio sa serijalima. Iako ih je bilo dosta, od "Mirka i Slavka" pa do Kerčevog i Obradovićevog "Kobre" te potonje superherojske parodije "Cat Claw" kojom legendarni Kerac održava svoju posustalu karijeru, malo je serijala koji su do kraja ostali zaokruženi i koherentni. To isto, nažalost važi i za "Astroiđane", neponovljivo ostvarenje Željka Paheka.
            Ovaj strip autor, jedan od najpopularnijih i najzanimljivijih na našem podneblju, rano je skrenuo pažnju na sebe svojim otkačenim i specifičnim viđenjem budućnosti. Njegova opsesija robotima i njihovim odnosom prema ljudskoj civilizaciji (koja je iz godine u godinu sve više dehumanizovana) nešto je unikatno u svetu ne samo domaćeg već i svetskog stripa. Deo Pahekovih maštovitih priča sabran je svojevremeno u album-zbirku "Badi Kukavica i druge priče" (System Comics, 2001) a ostalo je rasuto po magazinima i revijama: "Yu Strip", "Spunk", "Politikin Zabavnik", "Stripoteka", "Naš strip", "Vidici"...
            Pahek je jedan od prvih autora iz stare Jugoslavije koji su uspeli da se probiju na zapadu, njegovi stripovi objavljivani su u Španiji, Italiji, Nemačkoj, Belgiji, Grčkoj, Francuskoj... A svetski poznati strip časopis "Heavy Metal" uvrstio je Pahekov strip "Zečja šapa" ("The Rabbit's Paw") u zbirku najboljih radova objavljenih u prvih petnaest godina izlaženja.


Astroiđani 1986: Za sve je kriv galaktički seronja

            Moj prvi susret sa Pahekovim uvrnutim svetom budućnosti desio se, kao što to uvek biva, slučajno. Imao sam nepunih deset godina kada sam tog hladnog februarskog dana 1986. u izlogu trafike ugledao zelen koricu strip albuma "Astro-Iđani: Oživljeni metuzalemen", u pitanju je bio peti broj u ediciji "Profil" specijalizovanom izdanju revije jugoslovenskih strip autora "YU strip" koju je pokrenuo tadašnji izdavački magnat "Dečje novine". Zanimljivost vezana za strip izdanja "Dečjih novina" tiče se činjenice da su sva ona bila štampana u Nišu, u štampariji sada već privatizovane izdavačke kuće "Prosveta". Koliko se štamparski posao tih godina radio ozbiljno, govori činjenica da moje izdanje "Astroiđana", rađeno u formi meko uvezanog albuma i dan-danas, posle bezbrojnih čitanja izgleda prilično dobro očuvano, lepenka na korici nije popustila, štampa je 100% crna i nije otpala nijedna strana. To ne može da se kaže za Željkove albume izdavane kasnije od privatnih izdavača (pomenuti "Badi Kukavica" i "Legija nepromočivih" izdata 1997. kao prvi broj povampirenog "Megatrona") koji su se bukvalno raspali nakon dva-tri čitanja.
            Kao svaki klinac, u to vreme bio sam naviknut na Bonelijev treš i francuski otpad koji je štampao novosadski "Dnevnik" a u čijim malim sveskama koje su izlazile sedmično (ritam nezamisliv za današnje uslove) i gde su na stotinama strana Zagor, Teks Viler, Blek Ledena Stena, Kapetan Miki, onaj papučar Komandant Mark i njima slični infantilni likovi trsili negativce uz obavezni osmeh i glupave doskočice. Susret sa Pahekovim otkačnim intergalaktičkim spadalima bio je ravan otkrovenju.
            O čemu se zapravo radi?
            S obzirom na činjenicu da je od izdavanja albuma u ediciji "Profil" prošlo tačno dvadeset godina a da u međuvremenu Astroiđani nisu ni parcijalno ni u celoosti bilo gde objavljivani na ovim porstorima, dobar deo publike, naročito one mlađe, malo je ili nimalo upoznat sa ovim serijalom. Zato nije naodmet podsetiti se sadržaja stripa.
            Astro-Id je velika svemirska baza/brod čiju posadu čine "hrabri momci koji hrle vasionom u susret Sunčevom sistemu" i usput pomalo ratuju sa iščašenim i prilično ružnim vanzemaljcima koje je Pahek krstio Skrapulonci. Njihova osnovna misija je povratak na Zemlju, što zaplet čini sličnim onim u tada popularnoj televizijskoj seriji "Galaktika". Nema sumnje da su u to vreme popularni SF filmovi, potonji klasici kao što su "Osmi putnik" Ridlija Skota ili Kjubrikova "Odiseja u svemiru 2001" veoma uticali na Paheka kako u crtačkom tako i u scenarističkom smislu. Ipak, očigledno je da je Karpenterova SF parodija "Tamna zvezda" ostavila nejdublji pečat, to se najbolje raraznaje kroz lik narednika Bada-Buma koji je maltene preuzet iz ovog filma.
            Sam strip počinje na divljoj planeti Rigbadalu gde kapetan Stark traži svoju posadu koja je pobegla u petu dimenziju jer više nije mogla da sluša njegova naklapanju o Tibetu i Zen Budizmu. Sasvim nenadano, Stark biva pojeden od strane grozne biljke ljudoždera koju potom spaljuje njegov robot. Scena koja sledi svojevrstan je omaž Šekspirovom "Hamletu" i nešto što zavređuje da uđe u antologije svetskog stripa. Mnogo godina kasnije, dvojica ortaka, debeloguzi poručnik Pimbek i bradati manijak Bada-Bum dolaze na Rigbadal kako bi na Astro-Id doneli nazad kapetanovu lobanju i ostatke nesrećnog robota.
            Tu nam Pahek objašnjava neke bitne stvari vezane za priču. Problem je nastao kada je matori admiral, jedini koji je znao tačan put do Zemlje, ispucan u svemir kada je u torpednoj cevi Astro-Ida vršio veliku nuždu.

            Poručnik Pimbek: Ti nemaš šta da misliš! Imbecile nedorasli!!! Da nisi u sred "noći" ispucavao smeće iz torpedne cevi ne bi smo morali da se bakćemo sa ovim...
            Sokrat Mislilac: Aj! Aj! Pa i drugi to rade... Tako je brže...
            Poručnik Pimbek: Ali ti si zajedno sa smećem ispalio i matorog admirala!
            Sokrat Mislilac: A ko mu je kriv? Kad je našao da vrši veliku nuždu baš u t... t... torpednoj cevi...
            Narednik Bada-Bum: Ha! Ha! Ha! Sigurno se do sad sav "iznuždio" kroz celu galaksiju...

Sada je kapetan Stark je jedini preostali čovek koji zna put do Zemlje na koju su se Astroiđani uputili. Kroz komplikovani proces "mazgotroniranja" on se vraća u život ali kao totalni idiot, dok njegov verni robot umišlja kako je reinkarnacija tibetanskog sveštenika Govinde.

Sokrat Mislilac: N... Naravno... Skinuta nalepnica, a nema ni žig... A n... niti inicijala... Rezime: usrali ste m... motku. Ovo može da bude i Rip Kirbi i Flaš Gordon.

Narednik Bada-Bum: Evo! Ukopčao sam na program SC3-E5! Tačno kako stoji u prospektu... Nema da omane...
Poručnik Pimbek: Tupane jedan! To je prospekt od veš-mašine!!!

Da nevolja bude veća, Bada-Bum je na brod doneo semenje biljke ljudoždera koja došla glave (bukvalno!) kapetanu Starku i ona veoma brzo zaposeda podrum Astro-Ida. Tu već na scenu stupa Profesor kiks-maler, glavnokomandujući broda, pola čovek, pola robot, skrpljen od šrafova, žica i preostalih delova dvojice naučnika - Ota Fon Kiksa i profesora Malera koji su svojevremeno prilikom međusobne tuče upali u bazen sa piranama ljudožderima. On naređuje Pimbeku i Bada-Bumu da siđu u podrum i reše se čudovišta. Ono što sledi jedna je od najurnebesnijih scena ikad viđenih u domaćem stripu i nešto od čega čoveka bukvalno zaboli želudac od smeha.

Narednik Bada-Bum: Čekajte... Pogrešili ste tunel... Ovde si izlegao onaj... Onaj...  JOCA IZJELICA! Čuli ste za njega? Joca je bio iz porodice godzila... Bio je visok jedan metar a dug 50. Ali je imao troja usta... Nemoguće da se povampirio... Grozni Joca je pojeo tri kompletne posade Astro-Ida zajedno sa pomoćnim osobljem i svim putnicima... Naravno, nije izostavio ni sedišta... Užasan stvor, nije čak ni podrignuo. Samo je zevnuo...

            Pahek je prvobitno ovu epizodu Astro-Iđana objavljivao u delovima i to u "Yu stripu" br. 32, 35, 39, 42, 44, 48 i 53 u periodu 1981-1983. Integralna verzija, malčice doterana, predstavlja verovatno jedan od najboljih yu strip ostvarenja u istoriji ove umetnosti na našim prostorima i klasik koji i decenijama kasnije deluje sveže i neodoljivo. Pahekov "zamašćeni" crtež i vešto oslikavanje emocija na licima protagonista jeste nešto upečatljivo i unikatno, dinamika pokreta kao i uvrnuta "arhitektura" svemirskih brodova i njihovih unutrašnjosti nešto je neverovatno maštovito i ispred svog vremena. Ipak, "Astro-Iđani" ne bi bili toliko dobri da nema izuzetnog smisla za humor koji je manifestovan kroz "akciju" a najviše kroz otkačene dijaloge koji prosto oduševljavaju svakog čitaoca.


Dadilje za zeleno kopile

            Željko Pahek se "Astroiđanima" vratio veoma brzo. Na stranicama "Yu stripa" br. 59. 61-62 i 70. u periodu 1983-1984 u nastavcima je izlazila epizoda "Skrapulonska bebica ili: Dosje o zelenom kopiletu." Ova epizoda, nažalost, nije nikada izašla u integralnom obliku kao posebno izdanje, tako da do nje mogu doći samo retki srećnici koji uspeju da sakupe pomenute brojeve "Yu stripa". Kao neko ko je upućen u kolekcionarske vode, moram vam reći da je lakše pronaći Zavetni kovčeg ili Člansku kartu Aleksandrijske biblioteke nego ove brojeve pokojne strip revije. 
            Prvih šest strana ove epizode u crtačkom smislu su nešto izuzetno. Na planeti Kliberijus eskadrila lovaca napada Skrapulonski razarač. Montaža, kadriranje, dinamika, nešto su do tada maltene neviđeno u jugoslovenskom stripu i na jasan način govori o sazrevanju Paheka kao crtača. Nakon ovog napada i obaranja razarača jedan deo "nečega" je preleteo preko vrhova drveća i prizemljio se na kosi obližnjeg brežuljka. Šest meseci kasnije, prilikom traženja travki za lečenje žuljeva, naši stari znalci Pimbek i Bada-Bum pronalaze zelenu bebu u snegu i odnose je nazad u bazu.

            Narednik Bada-Bum: Beba? Shiiiiit! Da mi je neko rekao da ću u sred divlje planete da se strmeknem u ponor, i to na glavu jednoj bebi, koja je uz to još i zelena...

Ono što je bitno pomenuti jeste da je "Bebica" svojevrstan prequel "Metuzalemenu", dakle, cela ova priča događa se, kako Pahek kaže odmah na početku, u "mladosti" Astroiđana, dok još nisu poznavali kapetana Starka nego su šljakali na Kliberijusu da zarade novac i kupe na otpadu svemirski brod. Ispostavlja se da je beba nađena u ledenoj pustari ustvari najrazornije skrapulonsko oružje čije kijanje ima snagu atomske bombe. Nakon što ovo otkriju, svi u bazi kreću da doakaju odbegloj bebici i tu nastaje prava tarapana. U sumanutoj jurnjavi Pahek nas vodi kroz unutrašnjost baze istovremeno opisujući njene žitelje. Na crtačkom planu ovo je odličan deo stripa, gde vam se čini da trka za skrapulonskim zlotvorom nema kraja, baš kao ni Pahekova želja za improvizacijom. U sve to udenuti su gegovi koji daju dodatni šmek priči, među njima svakako najsmešniji je dnevnik dežurnog oficira za koga je potera za bebicom marginalna stvar u odnosu na prokišnjavanje stropa, sakupljanje mačje mahovine (šta god ista bila) i izgled tapeta za klub penzionera. Nesumnjivi uticaj JNA birokratije kroz koju je prošao gotovo svaki muški žitelj bivše nam domovine ovde je više nego vidljiv. Sve se, naravno, završava trsotrukim "bada-broumom":

Pimbeka smo našli poslednjeg. Čak pet kilometara od eksplozije... Njega je spasilo vlastito salo.

            Ipak, Pahek je ostavio "otvoren" kraj i svojevrsnu sponu ka već urađenoj epizodi koja se nadovezuje na "zeleno kopile". Jasno je da je on, sad već tako davne 1984. na umu imao jedan duži serijal u kojem tek treba da se nanižu nove urnebesne avanture Astroiđana. To se, nažalost, nije desilo, i nove epizode nikada nisu urađene. Pahek je u međuvremenu uradio seriju kratkih stripova i neko vreme se zadržao na jednom drugom serijalu "Legiji nepromočivih", ilustrovanim hronikama Četvrtog svetskog rata.




Epilog: bila jednom jedna budućnost

            Da je kojim slučajem Željko Pahek živeo u nekoj drugoj državi, a ne u bivšoj i nikad prežaljenoj Jugi koja se nedugo nakon nastanka "Astoiđana" raspala u krvavom bratoubličakom ratu, sudbina ovog stripa bi svakako bila drugačija. Nema sumnje da bi danas kolekcionari diljem Balkana na svojim policama imali solidnu količinu strip albuma sa avanturama Pimbeka i Bada-Buma. Ovako, ostaje nam da po ko zna koji put lamentiramo nad zlom sudbinom strip scene jedne države koja više ne postoji. Njeni najbolji izdanci danas su uglavnom tezgaroši, crtačka radna snaga u velikim svetskim strip izdavačkim kućama i ono najvažnije što je ex-yu strip scena posedovala, autorski pečat koji ju je činio unikantom i jednom od pet najboljih u Evropi, istopilo se u tržišnoj orjentaciji Francuza, Italijana i Amerikanaca i prostom kapitalističkom logikom čiji je krajnji cilj zgrtanje para. U toj trci za prestižom i lovom strip je postao sredstvo a autorski integritet i identitet žrtveno jagnje.
            Željko Pahek danas radi stripove za francuske izdavače, jedan od najnovijih jeste futurističko viđenje Melvilove besmrtne priče o Mobi Diku. Njegov crtež se od karikaturalnog okrenuo ka realističnom i s obzirom da na zapadu strip mora u većini slučajeva da bude obojen, Pahek za to koristi mogućnosti kompjutera i grafičkih programa što njegove najnovije radove čini pomalo sterilnim i lišenim duše.
            Ostaje pitanje šta bi bilo da se saga o Astroiđanima nije završila sa dve epizode i kuda bi nas odveli sumanuti junaci na putu kroz svemirsko bespuće. Ostaje i žal za nikad do kraja iskorišćenim potencijalima ove u svakom pogledu izuzetne priče. Kako stvari stoje, male su šanse da se Pahek ponovo vrati junacima koje je stvorio pre više od dvadeset godina.
Srećnici koji imaju stare brojeve "Profila", "Spunk novosti" ili "Yu stripa" uvek mogu da se podsete neponovljivih avantura Astroiđana a malobrojnim izdavačima u nas ide preporuka da pokušaju da ponovo objave prve (i jedine) dve epizode ovog serijala. Stripofili mlađe generacije kojim je Pahekova spejs-komedija totalno nepoznata zaslužuju da se upoznaju sa novim izuzetnim ostvarenjem devete umetnosti.

Možda se nakon toga, nekim čudom, crna rupa domaćeg stripa pretvori u super-novu.

(iz knjige "Kiselo i slatko", Mono&Manjana 2011)